Svoje kvalitete i posebno hrabrost, treba čuvati za sebe...
U našu političku "klasiku" spada priča o predratnom poslaničkom kandidatu, koji se glasno obraća biračima: "Narode, snago moja!“. A zatim tiho, sebi u bradu: "Stoko jedna, bezrepa!".
U svetsku: da se javno mnjenje može, a nekad i treba prezirati, ali da se s njim mora računati... Što ne čini uobičajeni paternalizam, neskriven "očinski" pristup! U ranijem sistemu "avangarde", "ljudi posebnog kova", "kadrova", "klasno svesnih". Danas malo skrivenije: nas "demokrata", imalaca "pravde i ponosa", "obnovitelja" uopšte i posebno "Kraljevine Srbije". Prema svima ostalima, naši stari bi rekli sitnoj buraniji.
Pristup je prisutan i u "ohrabrivanju" birača, o kome se toliko priča. Ono pretpostavlja veoma optimističko uverenje: da su birači isključivo, ali intimno, za opoziciju! Za nju odnosno njene "lidere", a ne programe, zbog čega im se i ne nude. Ukoliko nisu: "Da vidimo Vučiću leđa! A za ostalo, videćemo kasnije...". Ovo je i veoma naivno uverenje, takozvano racionalističko- prosvetiteljsko. Ljudi nerazumno greše jer ne znaju šta je pravilno pa ih samo treba urazumiti, "prosvećivanjem". Sada tako pogrešno glasaju, jer na televiziji nisu videli prave ljude za koje treba glasati. A ako uopšte ne glasaju to je iz "straha", pa ih samo treba "ohrabriti!".
Ozbiljan ponuđač bilo čega pa i političke opcije, zna da drugima neće "otvoriti oči" nudeći im ono što on ceni, a što oni treba da cene upravo zato što ga on ceni! Naprotiv, pitaće se je li to što nudi i zaista je dobro, dobro za one kojima nudi. Znajući kako može i da pretera, da se oni ne počnu pitati jesu li dobri za to što im nudi... Računa i sa njihovom mogućom "osvetom", ako im nudi sebe ili nekog drugog, veoma uspelog i izuzetnog! (U svoje vreme radničkoj Rakovici, opozicija velikog pisca Pekića). "Sve ima, pa bi hteo i vlast (makar poslanički mandat). E, neće moći!". Ovo nisu imali u vidu oni koji su u Divcu videli opšteprihvatljivog predsedničkog kandidata, a sada ga vide u Đokoviću. Oba puta, normalno, ne pitajući ih pristaju li. Đilas izgleda da to ima u vidu, pa mirno prepušta "prvu violinu" imovinski mnogo skromnijoj Mariniki...
Prosvećivanje i ohrabrivanje, u sebi nosi dosta kontraproduktivnog! Naprosto poziva Srbina, poznatog po inadžijskom karakteru, da pomisli: Ko kaže, da sam ja uplašen? Šta mene ima neko, da ohrabruje? Ko je taj, i po čemu je hrabriji? Zabavno je kako se nije videla kontraproduktivnost, recimo ranije "klasno osvešćene", a sada "nacionalno osvešćene inteligencije". I onaj ko ne spada u inteligenciju, lako može planuti: "Kome ti, bre, da je neosvešćen?".