Nije dovoljno da "mora", na njemu valja i "poraditi!"

Više nego često "mora" (mo, se), kao i njemu obično prethodno "treba" (mo, se), ili po formulaciji drukčije, a po smislu isto "ne sme" (mo, se), ne zaslužuje nauku "moralogiju", koja bi utvrdila šta stvarno mora (treba). Dovoljno je, malo razmišljanja. Na primer, kako to da  Vučić "treba" i "mora" da raspiše izbore, a opozicija "treba" i "mora" da se ujedini? Oboje istovremeno, a oboje ostaje po starom! Umesto da se bar jedno, ostvari... 

Pogledajmo brojne situacije u kojima smo nešto zaista "morali" ili se "moralo", jer se desilo! Pa i zaista nešto "nismo smeli", jer to nismo ni učinili! Recimo, "Nije teško, kad se mora!". Zbog toga, i toga! Ili neosporno: "Mora samo, da se umre!". Jer smo na to primorani, razlog za moranje je nešto ili neko, izvan nas i jače od nas. Bog, priroda, nesrećan slučaj, drugi čovek... 

Iz sasvim druge oblasti: "Milošević je morao, da prizna poraz!". Naravno, primoran ogromnom masom gnevnih građana, "mirovanjem" JSO, i Pavkovićevim odbijanjem da na ulice izvede vojsku... Policija je sa Ibarske magistrale pre toga morala da skloni svoja vozila, koja su tu bila da zaustave prolaz, jer bi ih uklonio bager. Iza koga su bile stotine i stotine, ljutih protivnika Miloševića... Nije tako, kad neko "mora" jer tako "sam hoće"? Neće biti, primorava ga njegova svest o dužnosti u tom trenutku. Svakako stečena od okoline, odnosno njenih uzora i ideala. Ili (i), savest. Ako je "glas Božji", jasna je Božja nadmoć. A ako je pounutarnjena svest o dobru i zlu, treba i ne treba, sme se i ne sme se..., grupe kojoj čovek pripada ili želi da pripada, opet je u pitanju nešto izvan čoveka. I opet jače, tako da ga primorava da nešto zaista mora! Pogledajmo i mnogo lakše, šaljivo: "Mora, samo da se sere!". Opet "neka sila", zna se koja, čoveka nateruje da mora... 

Gde je taj neko ili to nešto, u oba pomenuta slučaja? Ko ili šta primorava Vučića na raspisivanje izbora, ili čak na ostavku? Jače, od njegovog, kod nas već dugo svemoćnog, JA? Savest, ili bar svest o svojim ustavnim ovlašćenjima, i nenormalnom stanju? Kao i dobro staro: "Bog mu je dao, a ljudi dozvolili!"? Čiji je drugi deo prihvatljiv i za neverujuće u Boga, a oba dela obavezujuća za verujuće! Ko ili šta da primorava lidere opozicije da svoja više ambiciozna nego moćna JA, "Samo mi!" i "Jedino mi!", podvedu pod MI? I  blagovremeno se dogovore da li uopšte izaći na izbore, a ako izlaze u koliko kolona? Gde je odgovarajuća realna "sila" u obliku vlastitog članstva, uključujući bivše predsednike i potpredsednike, gde i odgovarajuća svest? Jača od svesti da je ova vlast protivnik sklon padu, dok "kolege iz opozicije" ima tek da budu protivnici? Kod nekih normalno i stvarna, ne samo deklarativna vera u Boga...

Tačno je da ako željeno "mora" da nastane ili nestane, ili ako nešto "ne smemo" da ne učinimo, to ohrabruje. Ali od ohrabrenja do ostvarenja, put je dalek! Utoliko duži i neizvesniji, bez takođe dobrog starog: "Mahni i ti rukama, mahni!".