Prvi maj, praznik rada i roštilja

Prvi maj – Međunarodni praznik rada već poodavno je postao povod za roštiljanje i druženje, a ne obeležje borbe za prava radnika. Sa ovom konstatacijom saglasna većina mojih sagovornika koji ovaj praznični dan provodi na sunčanim Divčibarama. Bilo je i onih koji kažu da je ovaj Prvi maj drugačiji i veruju da će doneti nešto novo i bolje nakon današnjeg protesta studenata i sindikata u Beogradu.

Gosti, kao i prethodnih godina, pretežno iz Valjeva, Beograda, Novog Sada, Pančeva, Požege... Prema rečima divčibarskih hotelijera i ugostitelja, popunjenost smeštajnih kapaciteta je oko 80 posto, ali je značajan broj onih koji su na Divčibare doputovali na jednodnevni prvomajski izlet. Neko je u šetnji, neko u bašti kafića ili u dvorištu vikendice, ali je značajan broj onih koji roštiljaju na divčibarskim livadama.

Prvi maj na Divčibarama (Foto: Kolubarske.rs)

U "Titovom gaju", u centru  Divčibara, tradicionalno najviše izletnika, dima, mirisa roštilja, muzike... Roštilja se i na drugim livadama, ali u značajno manjem broju. "Ovde je najbolja atmosfera i najveselije je", kaže grupa mladića iz Užica. "Zašto Divčibare, a ne Zlatibor", pitam. Skoro u glas kažu "na Divčibarama je lepše!".

Ubljani (Foto: Kolubarske.rs)

I veselo društvo iz Uba kaže da je na Divčibarama lepše. Svake godine, od 2006, za Prvi maj dolaze na Divčibare, i to baš ovde u "Titov gaj". "Dolazili smo kao momci, a sada sa suprugama i decom. Nekada nas je bilo pedeset. Prvi dan smo dolazili sami, poranimo ujutro, raspalimo roštilj, a sutradan nam se pridruže devojke. Ja trenutno živim u inostranstvu, ali svake godine dolazim za 1. maj", kaže Nikola.

(Foto: Kolubarske.rs)

Zaječarac, trenutno živi i radi u Sloveniji, na Divčibare je došao organizovano na obuku transcendentalne meditacije, koja "budi uspavanu energiju".

"Čist vazduh, regeneracija i duha i tela, ovde na 800 metara nadmorske visine dišemo punim plućima, brzo i lako se spajamo sa prirodom", kaže. Ne misli da su Divčibare previše izgrađene. "Šume i livade su svuda oko nas, ovo je velika površina, hektari i hektari šuma, livada, brda... Ovo je centar i normalno je da će biti izgrađen", smatra moj sagovornik.

Daliborka i Veliborka su iz Nove Pazove, a na Divčibare su dolazile i ranije sa porodicom. Kažu da su danas za 1. maj tu jer su im Divčibare najbliže, ali i zbog toga što je lepo. Ne misle da su preizgrađene, nisu u tolikoj meri u kojoj su izgrađene druge planine, i zato im se Divčibare sviđaju. "Odmor i za dušu i telo", kaže Veliborka. Najmlađi član porodice Mihajlo spremno čeka "početak roštiljanja", a na Divčibare je došao da bude na čistom vazduhu, ali i da se lepo provede.

Mihajlo (Foto: Kolubarske.rs)

Mirjana i Žarko iz Zvornika prvi put su na Divčibarama. "Tako blizu, a mi tek sad došli. Prvi utisak je odličan. Lepo je vreme, ima dosta gostiju. Sada idemo prvo da se najedemo, pa onda u šetnju, da pešačimo, pa onda na večeru", kaže uz osmeh Mirjana.

Mirjana i Žarko (Foto: Kolubarske.rs)

Srećem druga iz detinjstva, Dejana Badovinca, koji živi i radi u Beogradu. Više od pedeset godina ima vikendicu na Divčibarama i često dolazi.

Prisećamo se kako se nekada obeležavao Prvi maj – Međunarodni praznik rada. Prisećamo se i naših uranaka, ali stvarno uranaka, kada smo ustajali u četiri-pet ujutro i odlazili na Gradac, a kasnije i na Divčibare.

"Uz roštilj je bio obavezan sport. Čini mi se da poslednjih dvadesetak godina, prvomajski uranci liče na vašar gde se roštilja, jede, pije, trešte teški narodnjaci... Mi smo slušali neku drugu muziku, svirali gitare, pevali, puno smeha. Posle našeg uranka, komunalne službe nisu imale posla, a danas se izletnici pokupe i odu... Ne vodi se mnogo računa ni o bezbednosti, roštilja se i u šumama", kaže Badovinac.

Darija Ranković i Dejan Badovinac (Foto: Kolubarske.rs)

Organizovanih okupljanja i obeležavanja 1. maja – Međunarodnog praznika rada nema više od tri decnije. Isto toliko ovaj datum ne predstavlja borbu za radnička prava, saglasni smo.

"Pored prvomajskih uranaka u prirodi, radnici, predvođeni sindikatima, su bili na ulicama i trgovima, tražili svoja prava, bolje uslove rada. To se u ovom liberalnom kapitalizmu izgubilo, radnici imaju sve manja prava, sindikati su ili kupljeni ili skrajnuti. Čini mi se da je tako, ne samo kod nas i na ovim prostorima, nego u celom svetu", smatra Dejan Badovinac.

Rastali smo se u dobrom raspoloženju, ali ne zbog divčibarske prvomajske atmosfere, nego ubeđeni da posle borbenog 1. maja 2025. godine ništa neće biti isto. A to su već danas na ulicama Beograda pokazali studenti, koji su organizovali protest, kome su se pridružili i sindikati.