Neki novi klinci (Moj grad III)

Povlačim poslednje poteze grafitnom olovkom, završavam portret. Urezala sam sitne bore smeuljice u obraze, stavila osmeh Mona Lize i naglasila sjaj u očima - dala sam liku karakter. Karakter onih koji tek dolaze. Budućnost Mog Grada lepa je. Odlažem olovku. Divim joj se...

U maju desila se strašna tragedija koja je sve ostavila bez daha i bez teksta. Užasavajući krik ostvaren kroz muk. Strašna tišina kao jedini odgovor na šok. A nakon šoka šum, pa šuškanje, pa sve glasnije pričanje, govorkanje, pametovanje i prebacivanje; traženje krivca, pojedinačnog i kolektivnog, za monstruozan čin, i do besvesti vrtenje iste ploče o vršnjačkom nasilju, o izgubljenim generacijama robotizovanih klinaca bez emocija i empatije koji kao hipnotisani bulje u telefone i žive u virtuelnoj realnosti društvenih mreža. Za njih ljudski život nije ništa; lajkovi i pratioci su nešto za šta se vredi boriti, živeti i umreti, pa i ubiti...

Koliko strašnih optužbi na račun čitavog jednog mladog pokolenja; optužbi na račun naše budućnosti!

Ustajem da ih odbranim! Svedočim u njihovu korist! Ja, živi sam svedok da nisu onakvi kakvim ih predstavljate! Nisu ono za šta ih optužujete!

Ti divni, mladi ljudi, uznemireni, preplašeni, prestravljeni monstruoznim činom jednog dečaka, bez pravih, utešnih odgovora odraslih, koji bi trebalo da im pruže kakav – takav osećaj sigurnosti, nedugo nakon tragičnog događaja, polagali su maturski ispit. Sa strepnjom sam iščekivala poslednji školski čas – da li će ga i kako proslaviti. Gotovo po tradiciji maturanti su još od ranih prepodnevnih sati počeli da se okupljaju u obližnjem kafiću i da proslavljaju poslednji dan škole uz hitove svoje generacije. Muzika se čula tokom čitavog dana, a neke pesme su puštali i po nekoliko puta. Među njima su se izdvojile: "Kako je dobro videti te opet" i "Deset godina je prošlo, a ja nju i dalje volim", a posebno glasno su pevani stihovi: "Čekaću te moja buco kraj Prve gimnazije". Oči su mi se ispunile suzama i osmeh vratio na lice - po prvi put nakon tragedije osetila sam olakšanje i bila sigurna da će biti sve u redu. Poruka koju su mi maturanti poslali bila je ta da oni uprakos svemu već sada znaju da će uspomene nastale tokom školovanja biti među najlepšima u njihovom životu, da će se radovati svojim drugovima kada ih sretnu, i da će ih za školu vezivati sećanja na prve i velike ljubavi; da je to je mesto na kom su rasli, sazrevali, sanjali velike snove i sa kog su se otisnuli u svet da te snove i ostvare. Pokazali su da znaju ono u šta smo mi počeli da sumnjamo. Pokazali su da su sjajni, da su bolji nego što mi mislimo i bolji nego što smo mi sami. Prestanimo da ih potcenjujemo!

Budućnost Mog Grada su sve talentovane devojčice i dečaci, devojke i mladići koji svojim postignućima pokazuju svoju izvrsnost. Moj Grad su pretalentovani klinci iz Underforca, svojevremeno najmlađeg srpskog rok benda, koji su pokazali da rokenrol nije mrtav.

Budućnost Mog Grada je i multitalentovana Sara Janevska, mlada kantautorka koja uspešno stvara muziku i tekstove na engleskom jeziku, koji su izrazom i temama bliski mladima, ali i koja ume sa podjednakom veštinom da napiše muziku na tekst pesme Matije Bećkovića ili komponuje i aranžira etno – duet za pesmu iz dramskog speva "Svetlost" maturantkinje Marije Urošević.

Budućnost Mog Grada su i prekrasne devojčice Sofija i Jovana, koje sam slučajno upoznala na igralištu parka Pećina dok su sakupljale novac za hranu za napuštene životinje, prodajući narukvice koje su samostalno izradile.

Budućnost Mog Grada su klinci sa trgića, deca različitog uzrasta, različitog pola, boje kože, veroispovesti, koja se zajedno igraju i prelepo slažu. Deca koja igraju jurke, žmurke, „kante“, voze rolere i trotinete. Deca koja rastu na kiši i koju tek ozbiljan pljusak može oterati kući. Imaju ta deca i telefone i satiće – smartiće, ali tek po potrebi pogledaju u njih. Nemaju potrebe, jer druže se. Nemaju potrebe, jer čitaju knjige i stripove. Nemaju potrebe, jer im neko umesto toga ponudi avanturu – muzejsku turu.

Deca oduvek imitiraju odrasle. Deca sa telefonima u rukama samo oponašaju svoje idole. I zato, molim vas, ne govorite ružno o deci! Ona ni za šta nisu kriva! Ako je sve što smo im ostavili ruinirana planeta koja je na izdisaju i svet koji podrhtava od nemira, na granici sveopšteg rata, i ako za novi svet veštačke inteligencije i virtuelne stvarnosti nemamo ni veština, ni znanja koja bismo im pružili kao alate neophodne za opstanak i preživljavanje, onda bar možemo da se uzdržimo od kritike. A deca, bolja su od nas. To tako jeste i treba da bude. Samo ljubavi, razumevanja i pažnje potrebno je za one koji dolaze.

Budućnosti Mog Grad, lepa si, radujem ti se!