U kom smeru ide MMF?

U proteklih deset godina, MMF je od lokalnog izgovora za druženje postao household name koje mnogima vraća neke od najboljih uspomena na Divčibarama.

Stalni posetioci ovog festivala imali su priliku da u realnom vremenu, iz godine u godinu – pa čak i iz večeri u veče – prate kako se MMF menja; u nekim situacijama je ta promena bila dočekana sa razočaranjem, dok je u drugim bila pozdravljana sa svih strana. 

Po opštem utisku koji sam stekla razgovarajući s posetiocima o ovogodišnjoj manifestaciji, ono što je krenulo kao mali butik festival gde si imao veće šanse da sretneš komšiju iz ulice nego bilo koga iz Beograda odavno više nije ni mali, a ni lokalni festival. 

Čini se da MMF, iako podložan promeni, ipak nastavlja da se uspešno bori protiv kritika, privlačeći svake godine sve više posetilaca i najavljujući sve veća imena. 

Par puta sam čula da je postavljeno pitanje o tome ko je bio headliner festivala – da li je to zbog toga što je, po subjektivnom mišljenju zapitanih bilo dosta "jakih" izvođača, ili im niko nije bio dovoljno upečatljiv, ne znam. Međutim, svi se slažu da je od ponuđenih, Dubioza Kolektiv ipak najveći bend.

I nisu pogrešili – taj nastup je bio jedan od najposećenijih, uz besprekoran performans i očigledno iskustvo u svom zanatu. Doduše, ono gde se možda najviše mogla videti njihova profesionalnost nema nikakve veze sa muzikom: članovi benda su u jednom trenutku, na vrhuncu koncerta, kada je gužva bila najveća, pozvali sve prisutne da im se pridruže u minutu ćutanja, gde su odali počast žrtvama nadstrešnice. Jedini zvuk koji je tada mogao da se čuje je dolazio sa susednih "stejdževa". 

S vedrije strane, jedan zvuk koji je mogao da se čuje uvek i svuda, bio je, naravno, "pumpaj". Činilo se kao da nije bilo osobe koja nije barem jednom učestvovala u skandiranju, što i nije toliko nemoguće, imajući u vidu da se taj povik čuo između svake pesme svakog izvođača. I publika nije bila jedina koja je "pumpala" – i sa bine je mogla da se čuje ta sada već poznata kadenca, nekada u vokalnom obliku, a nekada preneseno gitarom, bubnjevima, klavijaturom

Drugi dan festivala obeležio je i jedan neočekivani dodatak u programu. Naime, zagrebački eksperimentalno-pop bend Porto Morto, koji je prvobitno trebalo da nastupi u petak, pomeren je za subotu zbog dužeg zadržavanja i provere na granici. Iako su nastupili u nepotpunom sastavu, energija i iskrenost njihove muzike bez problema su doprle do publike, koja ih je dočekala raširenih ruku.

Porto Morto je poznat po nesvakidašnjim scenografijama i kostimima, kako u spotovima, tako i na koncertima – i upravo u tom prepoznatljivom duhu otvorili su nastup: svaki član benda pojavio se na bini s kartonskom kućicom na glavi, pa je logično usledila i prva pesma večeri – njihov, sada već pomalo arhivski, hit "Kuća". Na pitanje ko stoji iza scenskih rešenja, odgovor je bio jednostavan – oni sami.

Tokom nastupa izveli su i tri pesme sa predstojećeg albuma koji bi, prema najavama, trebalo da izađe na jesen. Kako je otkrio frontmen benda Roko Crnić, te pesme već neko vreme izvode uživo – numeru "Gužva" sviraju više od godinu dana, uz povremene izmene u tekstu.

"Otčepio nam se neki kanal – stvaramo konačno s lakoćom i u iskrenom odnosu s timom... Jako se veselimo periodu koji dolazi i albumu koji izlazi na jesen. Baš smo uzbuđeni".

Nakon njih, na redu je bio bend Vizelj, sada već naširoko poznati rok sastav sa modernim i brutalnim tekstovima. Uneli su vatru među publiku koja je u svakom momentu bila spremna da skače. U jednom momentu im se na bini pridružila mlada nada beogradske alternativne pop scene, pevač Džipsii, koji je svojim autentičnim glasom razbio grubost dotadašnjih pesama. 

Kraj programa tog dana obeležio je još jedan bend iz Zagreba – Nipplepeople. U optimističnom, električnom nastupu uspeli su da podignu na noge sve prisutne – i dugogodišnje fanove i one koji su ih slušali po prvi put. Emotivni naboj njihovih pesama prenet je veoma uverljivo, a sve to, uklopljeno u planinski ambijent, zaokružilo je subotu kao možda najeksplozivniji dan festivala, koji će se dugo pamtiti.

Za poslednji dan festivala bila je najavljena kiša, i iako je dugo delovalo kao da će nas zaobići, prve kapi su počele da padaju upravo uoči nastupa poslednjeg benda na Staza stejdžu – mostarskog sastava Zoster.

Ipak, činilo se da kiša nikome nije smetala. Naprotiv, za nedeljno popodne okupio se iznenađujuće veliki broj ljudi, spreman da isprati nastup ovog utemeljenog benda. Atmosfera je samo dobila na intenzitetu – dok su oblaci prekrivali nebo iznad Divčibara, snažan glas pevača Maria Knezovića u kombinaciji sa tekstovima pesama napravili su celo iskustvo još upečatljivijim i stvarnijim. 

Bio je to kraj u velikom stilu – kišan, ali pun svetla, i savršeno u duhu MMF-a. 

Ovogodišnje, jubilarno izdanje je sve ono što je MMF do sada bio, i sve što će od sada biti. Sve je podložno promeni – i tako i treba da bude. Transformacija i adaptacija su najnormalnije ljudske osobine, bilo da su prihvaćene ili ne. Međutim, na nama je da uočavamo, poredimo i pamtimo. A ovaj MMF sigurno će se dugo pamtiti.